Блажо Markov Попивода
Датум рођења: 1911.
Мjесто рођења: Љешев Ступ, код Цетиња, Краљевина Црна Гора
Датум смрти: 17. октобар 1944.
Мjесто смрти: Београд, Србија, Југославија
Професија: земљорадник
Члан КПЈ од: 1935.
Народни херој од: 10. јула 1953.
Блажо Попивода
(1911-1944), капетан НОВЈ, политички комесар Првог батаљона Прве
пролетерске НОУ бригаде и народни херој Југославије.
Биографија
Рођен је 1911. године у селу Љешев Ступ, код Цетиња. Његов отац Марко,
тешко је рањен у јуришу на Тарабош код Скадра 1912. године, од чега је
преминуо у цетињској болници. Тако је Блажо веома рано остао без оца,
којег није ни запамтио. Основну школу завршио је у селу Бјелицама, а
после је остао на селу, јер није имао пара за даље школовање.
Дружећи се са Крстом Попиводом и осталим комунистима тог краја, врло
млад је приступио радничком покрету. Учествује у многим демонстрацијама
и другим акцијама које је организовала Комунистичка партија Југославије,
чији је члан посато 1935. године. Био је вођа групе Катуњана који су
учествовали великим демонстарцијама на Белварду, код Цетиња, 1936.
године.
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, активно је радио
на организовању устанка на подручију Катунске нахије. Учествовао је у
нападу на Чево, 13. јула 1941. године, чиме је отпочео Тринаестојулски
устанак народа Црне Горе. Заједно са Ловћенским батаљоном учествовао је
у Пљеваљској бици 1. децембра 1941. године, двадесет дана касније, улази
у састав новоосноване Прве пролетерске НОУ бригаде.
Априла 1942. године у Фочи, Блажо је од врховног команданта НОВ и ДВЈ
Јосипа Броза Тита, први примио заставу Првог ловћенског батаљона, Прве
пролетерске бригаде. Учествовао је у свим борбама бригаде, а послебно се
истако на Крчином брду, када је јурнуо на гомилу Италијана и четника и
омогућио продор својој јединици.
Јединицу је напустио, на одређено време, да би завршио
партијско-политичку школу у Јајцу. Након школе одређен је за политичког
комесара једне новоосноване бригаде, али је на лично инсистирање враћен
у Прву пролеетрску бригаду у којој је посатвљен за политичког комесара
Првог батаљона
Иамо је чин капетана Народноослободилачке војске Југославије. Погинуо је
17. октобра 1944. године на Славији, током борби за ослобођење Београда.
Погинуо је заједно са Душаном Милутиновићем, замеником команданта Првог
батаљона и народним херојем, са којим је заједно сахрањен на Гробљу
ослободилаца Београда 1944.
За народног хероја проглашен је 10. јула 1953. године.
гроб Блажa Попиводе и Душана Милутиновића
|
