Куда си ми улетио,
мој соколе,
од дивнога јата твога,
брате рано?
Да л' невјерне не зна Турке,
Бог их клео! 1915
е ће тебе преварити?
дивна главо!
Мој свијете изгубљени,
сунце брате!
моје ране без пребола,
рано љута!
моје очи извађене,
очни виде!
Коме браћу ти остави,
братска хвало, 1920
и старога баба Пера,
куку, Перо!
и три младе сестре твоје,
кукавице?
Седам снахах што ошиша?
њима празно
Што не чува младу главу,
људска вило;
што крвника њом наслади,
братска дико? 1925
На вјеру те посјекоше,
невјерници!
Дивно л' Травник окитише,
то платили!
са лијепом главом твојом,
куку, леле!
Ко ће чете сакупљати,
четовођа,
ко л' крајини бранит крило,
братско крило, 1930
ко ће турске главе сећи,
остра сабљо?
Да погибе у бој љути,
убојниче,
ђе се српски момци грабе,
младо момче,
око главах и оружјах,
просте ране;
но на вјеру у невјере,
вјерна главо! 1935
Да ми се је помамити,
сестри црној,
да те како заборавим,
кукавица,
е презгодна глава бјеше,
млади брате!
Да уз цара сједијаше,
мудра главо,
шћаше царев везир бити,
сестри тужној; 1940
да код краља сједијаше,
мој младико,
ђенерал му шћаше бити,
моја ружо!
Да се могу разговорит,
срце моје,
а са мртвом твојом главом,
кам да ми је!
да ти црне очи виђу,
очи моје,
1945
да пољубим мртву главу,
мјесто брата,
да очешљам дуги перчин,
јаох мени!
и јуначку чалму свежем,
сестра грдна!
У крвничке сад си руке,
платили те!
нагрдиће красну главу,
прекрвници! 1950
Ти ћеш много браће наћи,
куку нама!
биранијех соколовах,
куку, браћо!
по бедему од Травника,
Бог га клео!
Главе братске познат нећеш,
нама празно!
јере су их нагрдили,
невјерници! 1955
Куд ће твоја млада љуба,
куку њојзи!
двоје ђеце твоје лудо,
сирочади?
Што ће јадни ђед ти Бајко,
мој Батрићу,
који те је одњивио?
тешко њему!
Просте твоје љуте ране,
мој Батрићу, 1960
ал' непрости грдни јади,
куку роде!
е се земља сва истурчи,
Бог је клео!
Главари се скаменили!
кам им у дом!
Сви главари плачу, и кад чуше име Батрићево, сви плачући изидоше пред покајнице. Како се састаше с њима, знадошешто је. Сестра се Батрићева загрли с ђедом Бајком (кнезом), уграби му нож иза паса и уби сама себе; Бајко се пренемогне и паде според унуке мртве.
Хвала Богу, велике жалости
што нас нађе данас изненада! 1965
Свак ћути и плаче.
Ох
до Бога, а ох довијека,
да чудно ли с главе погибосмо!
Осамдесет већ имам годинах;
сто путах сам гледа Црногорце,
гледа Турке, а гледа Латине- 1970
младе главе онакве не виђах!
У
ове се горе нигда није
онаквога младета дизало.
Оно бјеше јунак под крилима!
Гледа сам га ђе скаче с момцима: 1975
скочи с мјеста четрнаест ногах,
а из трке двадест и четири;
по три коња загона прескочи.
Што
је фајде крити оно што је?
Онаквога сивога сокола 1980
Црногорка јошт рађала није!
Не могаше човјек нигда знати
ал' је згодни али је ваљасти,
ал' је мудри али је љубавни!
Шест путах сам с њим на муку био 1985
ђе прах гори пред очи јуначке
и ђе главе мртве полијећу-
јошт таквијех очих гвозденијех
ја не виђех у једнога момка.
А немаше јошт двадест годинах. 1990
И што ћу вам крити, Црногорци,
живо ми је срце покосио
и нашу је земљу оцрнио!
Он
не бјеше но само настао,-
Црногорца већ бјеше свакога 1995
он готова претека јунаштвом:
седамнаест али осамнаест
бјеше главах посјека турскијех!
Бог
га јаки и мртва убио!
Како мога вјероват Турцима, 2000
тере им се на вјеру опушта?
Вјеран бјеше јунак мимо људе,
па га оно пашче Ћоровића
избезуми некако на братску,
те срамотно, црн му образ био! 2005
Је ли му се кућа ископала?
Не,
сердаре, али што за фајду?
Остало је двоје ђеце мушко,
једно другом воде дат не може;
и згодна су ка двије јабуке. 2010
Него ко ће ђецу дочекати?
Колика му брата остадоше?
Седам братах, сви седам једнаци.
Хоће ли га осветити, Вуче?
Хоће, кнеже, али што за фајду? 2015
Како зашто? Што говориш, чоче?
Да га могу добро осветити,
ка да би га из гроба дигнули!
Ада
ова несрећна невјеста,
те се данас уби међу нама, 2020
љуће ми је на срце завила
но несрећна глава Батрићева.
Не
збори нам, кнеже, за те јаде!
Ни овакве јошт није жалости
на много се мјестах догађало; 2025
но јој пуче срце у прсима
а обрну свијет наопако
за онијем сивијем соколом,
па не мога одољет жалости,
него живот узе сама себи. 2030
Невоља је, браћо, да с' убије!
Кам би црка од ове жалости,
а не сестра за онаквим братом,
е предиван бјеше, јад га наша!
Кад се шћаше ођест куд да иде, 2035
па обуци оне пусте токе,
шал црвени свези око главе,
а пани му перчин низ рамена,
двије пушке метни за појасом,
а припаши мача о појасу, 2040
а у руке узми џефердара,-
красна лица, висок као копље!
Кад помислим и ја какав бјеше,
распале се уз мене пламови!
Главари сједе около
Вељега гувна и разговарају се, док ево ти
три четири стотине Озринићах, Цуцах и Бјелицах. Сви посједаше пред
главаре и држе дуге пушке уз рамена.
Добро дошли! Што је било, људи? 2045
Кренули сте некуд ка на војску!
То вам није без неке невоље;
да се није ко покла, Бога ви?
Не,
сердару, јошт није покоља,
ема би се могло дослутити. 2050
Попе цуцки, да' им оно писмо
те си писа међу свима нама,
па се с њиме нека разговоре,
е ћемо их грајом заглушити.
Поп Мићо дава писмо владици Данилу. Владика га гледа и не говори ништа.
Што је било? Што пише, владико? 2055
Не може се оно прочитати.
Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати.
Дивна писма, јади га убили!
Красно је на карту сложено,
као да су кокошке чепале.
Свак се смије. Кнез Јанко дава писмо попу и говори му.
Попе Мићо, држ ти ово писмо, 2060
те прочита', да знамо што пише!
Поп Мићо узимље писмо, дуго га гледа и почиње читати:
...
ум ... дам ... ам ...
... би ... ну ... но ...
... на ... ша ... ра ...
Лијепо ли ова сабља чита,
дивно ли нас данас разговори!
Аманати, ђе научи тако?
Јесу ли те у Млетке шиљали? 2065
Када своје тако осијецаш,
ада што би с туђијем чинио?
Ти
се, Вуче, када са мном ругаш?
Какав наук, такво и читање!
Да сам има бољег учитеља, 2070
те бих и ја данас боље чита.
Ка је, да је, о њему се бавим.
Ко ће боље, широко му поље!
Ја
ти не бих предавао бира,
да се слушам, зрно дађавоље. 2075
И
не дају жита ни у шаку,
до по руно и по груду сира;
па и то ми дају ка на силу.
Да ли не знаш наше даваоце?
Аманати, не наиједи се! 2080
А како им читаш летурђију
кад овако у писмо затежеш?
Аманат ми, ја је и не читам,
нити ми је књига за потребу,
нит' је када у цркву отварам. 2085
Напамет сам је добро утврдио
летурђију, крстит и вјенчати,
ка и друге помање потребе;
па кад ми је које за потребу,
испојем га ка пјесну на уста. 2090
Чудна попа, јади га не били,
у свијет га оваквога нема!
Све у смијех и у грају.
Дану причај који што сте дошли,
да идемо, да не замрчемо.
Причаћемо, а имамо доста! 2095
Проста сабља по сто путах турска,
од Косова која нас сијече,
при злу томе, ако је истина.
Ево има шест-седам годинах
ка доходи једна пророчица 2100
међу нама. Из Бара се каже.
Дава траве и нешто лијечи,
и запише нечесове гради
да човјека пушка не убије.
Свак је држи, опрости ми, Боже, 2105
ка да духом светијем прозире.
Донио је ђаво међу нама
ево има двије три неђеље,
па је сада, што није никада,
ударила каживат вјештице. 2110
Двадест их је до сада казала,
и сама је себе обличила;
на њих више но педесет главах
што су оне свакоју изјеле,
а све ђеце која су помрла 2115
и момчади те пушка убила.
Па се народ цио помутио,
нико не зна шта хоће да ради;
помрзјело све једно на друго.
На чудо смо и на јаде били 2120
раздвајући да се не искоље.
Једва смо их овамо савили,
еда како ви то претечете.
Чудне стоке, Бог их посјекао,
око шта се имало поклати! 2125
А ђе ви је та злосрећна баба
те међу вас нож крвави вргла?
Ево
смо је довели са собом
да пред вама ово посвједочи.
Она збори да ће све казати; 2130
и казује, Бог је посјекао,
ка да човјек све очима гледа.
Излази пророчица и вјештица.
Кажуј, бабо, јеси ли вјештица?
Јесам, кнеже, није фајде крити.
А како се градите вјештице? 2135
Ми
имамо једну траву за то,
па ту траву у лонац сваримо,
из лонца се редом намажемо;
иза тога будемо вјештице.
Па послијед што се од вас ради? 2140
Купимо се на мједено гувно,-
нико не зна до нас ђе је оно.
На вратила о марчу јашемо,
договоре кријући чинимо
какво ћемо зло учинит коме. 2145
Живином се сваком промећемо;
возимо се на сребрна весла,
лађа нам је кора од јајета.
Зла мрзноме чинит не можемо;
а ко нам је мио али својта, 2150
траг по трагу његов ископамо.
Видите ли како не зна ништа!
Истина је све што је казала;
не би сама себе наружила
да у тај лик није обештана. 2155
Па се каје, ставила се душе,
јере види траг ни ископаше.
Слушај, бабо, све ти вјерујемо:
може бити и мједено гувно,
јахати се може на вратило, 2160
ма за лађу и весла сребрна,
то ти нико вјеровати неће,
ер је сасма преништава лађа.
Истина је, мој мили, душе ми!
А како бих данас придизала 2165
када висим ногама у гробу?
Него сам се једном покајала;
волија сам поћи под гомилу
са свијема те смо тога лика
но зла чинит како смо до сада, 2170
да ако ми лакше души буде.
(и плаче баба)
Чудна врага, видите ли, браћо?
Хвала Богу, има ли вјештицах?
Има, кнеже, некијех рогошах,
под облак ће устријелит орла! 2175
Ти,
владико, знаш дубоке књиге;
налазиш ли у њима вјештице?
Ђе
вјештице, што говориш, Вуче!
Нема тога ни у једну књигу.
Сврх мене се сви овде куните, 2180
то су бабске приче и мудрости;
него лаже ова бабетина,
али може нешто друго бити!
Кажуј, бабо, рашта си лагала,
ал' на нашу душу под камење! 2185
Није шала што си учинила:
помутила три мучна племена
и крваву сабљу извадила!
(Баба се препада и дрхти.)
Кажаћу вам, ал' на исповијест,
па чините шта хоћете са мном. 2190
Нема, бабо, овде духовника,
нако ћемо послат попа Мића,
а он књиге уза себе нема.
Него кажуј, ал' ћеш под гомилу;
не варај се, друго бит не може! 2195
Кад
се справљах из Бара на овамо,
док ево ти једнога каваза
ђе од паше за мене дошао;
поведи ме на Скадар везиру.
Везир бјеше чуо што се ради, 2200
да договор међу се имате
на домаће ударити Турке,
па ме посла да вас ја помутим,
да се о злу своме забавите.
Научи ме све како ћу радит, 2205
и рече ми, душа му проклета:
"На тебе се нико ставит неће,
јер ти често идеш међу њима."
Запријети кад од њега кренух:
"Не смути ли, бабо, Црногорце, 2210
кунем ти се турском вјером тврдом:
имаш дома десет унучади
и три сина, сва три ожењена,-
све ћу ти их затворит у кућу,
па у живи огањ изгорјети!" 2215
Та ме сила, браћо, наћерала
те помутит хоћах Црногорце.
Тада скочи народ цио, узми
камење да је под гомилом метну, али је
не пусте главари, но је с муком одбране.
Разиђоше се дома свиколици; само неколико
главара остадоше на Цетиње да
притврде свој договор.
* * *
Смркло се; сједе главари около огња. Излази
мјесец крвав, и би велики потрес. У
то исто доба дође к њима стари и слијепи игуман Стефан с бројаницама у руке.