Нови
Граде, сједиш накрај
мора, 1210
и
валове бројиш низ пучину
како старац, на камен сједећи,
што набраје
своје бројанице.
Дивна санка што си онда снио!
Млечићи те морем
подузеше, 1215
Црногорци
гором опасаше;
састаше се у твоје зидове,
окропише крвљу и
водицом-
те од тада не смрдиш некршћу.
Топал-паша су двадест
хиљадах 1220
да
поможе Новоме хиташе;
сретоше га млади Црногорци
на Камено, поље
поузано.
Турској капи ту име погину,
сва утону у једну
гробницу;
1225
мож и данас виђет коштурницу.
Полијегаше
(лежи заједно са сердаром Јанком)
Куд, сердаре, хоћеш с том пасином?
Да је метнем одзгор сврх хаљинах.
Које ће ти јаде сврх хаљинах?
Притиска
ме све несрећна
мора; 1230
како
заспим, не да ми кркнути.
Каква
мора и каква зла срећа!
Ту нити је море ни вјештице,
но си ето ка
чабар дебео,
па те сало кад лежеш
задуши. 1235
Мене
никад још притисла није.
А
мени је она додијала.
Свагда носим рена уза себе,
и трнову драчу у
оптоку;
али од ње ништа боље
није 1240
но
пас пружит одзгор сврх хаљинах.
(Кнез Јанко лежи с кнезом Роганом)
Како
смрде ове потурице!
Опажаш ли ти штогод, Рогане?
Ка
у зли час, кнеже, не опажам!
Кад близу њих сједим у
скупштину, 1245
ја
нос држим свагда у рукама;
да не држим, бих се избљувао.
Па сам с
тога на крај и утека,
е близу њих не бих освануо.
Ево видиш како смо
далеко,
1250
и опета она тешка воња
од некрсти овде
заудара.
Мртво
доба ноћи, све спава, неко збори кроза сан. Дигни се
кнез
Јанко и
кнез Роган да виде ко је, кад онамо ал' Вук Мандушић
говори
као на јави.
Који
су ти јади, Мандушићу,
те се сву ноћ с неким разговараш?
Не,
Рогане, немој га
будити, 1255
е
он у сан ка на јави збори;
е ћемо га штогод распитати,
да се барем
добро исмијемо.
Дану,
Вуче, што оно збораше
за нашега бана
Милоњића? 1260
Је
ли чегрст каква међу вама?
Није,
брате, ништа међу нама,
но му нешто око снахе зборим.
А што је то, кажи ми натајно!
Љепша
му је од виле
бијеле! 1265
Нема
пуно осамнаест љетах,
живо ми је срце понијела!
Рашта ти је срце понијела?
Има
рашта, ругаш ли се збиља?
Рашта друге нема на
свијету! 1270
Да
нијесам с Баном Милоњићем
деветороструко кумовао,
бих му младу снаху
уграбио,
па с њом бјежа главом по свијету.
Не
ђетињи, кукала ти
мајка!
1275
Збиља ти је сву памет попила.
Ал'
је ђаво, али су мађије,
али нешто теже од обоје?
Кад је виђу да се
смије млада,
свијет ми се око главе
врти.
1280
Па све могах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер
нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је
мјесечна,
ватра гори насред
сјенокоса,
1285
а она ти од некуда дође;
украј ватре сједе да се
грије.
Чује да свак спава у колибе.
Тада она вијенац
расплете,
паде коса до ниже
појаса;
1290
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати,
како
славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина
Милоњића
Бана,
1295
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву.
Па се
снахи не дао острићи:
жалије му снахин в'јенац било
него главу свог
сина
Андрије.
1300
Тужи млада, за срце уједа,
очи горе живје од
пламена,
чело јој је љепше од мјесеца,-
и ја плачем ка мало
дијете.
Благо Андри ђе је
погинуо-
1305
дивне га ли очи оплакаше,
дивна ли га уста
ожалише...
Не
питај га, аманати, за такве ствари, док се није што изблеја.
* * *
Зора је; буде се и дижу.
Да
ви причам што ми се приснило.
Народа се бјеше много дигло,
као некуд
да крсте
носимо;
1310
сунце пече да очи искоче,
и тврђа је кудијен идемо.
Док
сидемо ка на ово поље,
починемо под једну јабуку,
испод које и
поточић
враше.
1315
Сви се у хлад под њом сабијемо,
уберемо зрелијех
јабуках,
као цукар свака бјеше слатка;
поп очита под њом
еванђеље.
У то доба пет
Мартиновићах
1320
дигоше се један за другијем
и за њима три четири друга.
Сав
их народ гледа кад одоше;
а они ти стубе, те уз цркву:
на олтар се
од цркве
попеше
1325
и на њему крст златни метнуше.
Крст засија ка на гори
сунце,
и сав народ на ноге устаде,
часноме се крсту поклонише.
У
томе се разбудих од
страха.
1330
Срећан
био, дивно ли си снио!
На чудо сам и ја на сан био
бранећи се од
некијех пасах,
и пет шест сам мачем пресјекао.
Да сам ђегод у чету
кренуо,
1335
доиста се бих покла с Турцима.
Ја
сам ноћас био у сватове
и са булом женио Богдана;
у цркву је нашу
покрстисмо,
покрстисмо, па их
привјенчасмо.
1340
Турци један за другијем сви одоше, љуто сјетни.
Ја
сам Озра ноћас на сан гледа.
Бјесмо пошли двјеста Озринићах,
и
толико поћерали коњах,
да узмемо пуње аранђелско.
И врати се с пићем
из
Котора.
1345
Поју људи, гађу из пушаках.
Кад дођосмо наврх Поточинах,
али
сједе око триста другах;
на свакога зелена долама,
на свакоме токе и
оружје.
1350
Помислимо: ко ће оно бити?
Какви гости?-Није им вријеме.
Кад
али је оно стари Озро
и бирани за њим Озринићи.
(није од њих ни
једнога
жива)
1355
Пуче на нас сваке грдне јаде
што у Чеву цркву не
градимо
Аранђелу, да ни свуд помага.
Ондена се мало не
покласмо,
и сад дрхтим од његова
страха!
1360
Ја
по сву ноћ пртљам и снијевам;
док се дигнем, ја све
заборавим.
Кнез Бајко је сјетан, и Вук Мандушић; они два не хоће ништа да причају.
Кнеже
Бајко, ти си нешто сјетан?
Што ће бити, то не може проћи,
него
причај, да и није
мило.
1365
Хоћу,
кнеже, све ми једно бива.
Ја сам ноћас грдан сан видио:
све оружје
своје у комате.
Без зла ми се обићи не може
и без неке братске
погибије,
1370
јер кад год сам такви сан гледао,
приправља сам што мрцу
требује.
Мандушићу,
што си невесео?
Што не причаш што си ноћас снио?
Ни
што снио ни причат
умијем,
1375
но сам сву ноћ као заклан спава.
Ја
ћу причат, кад сви остависте:
виђех на сан Драшка Поповића!
А мени
се ка у зарок стјеца,
и река бих, ето га низ
поље.
1380
Гледај
чуда, што је јадни човјек!
Ми се досад ништа не сјећасмо
најбољега
нашега војводе.
А ђе био Драшко Поповићу?
Ходио
је до у Млетке
Драшко.
1385
Када Шенђер на Котор удара,
ста град бити топом
буковијем.
Поп Шћепан се тад у Котор нагна.
Годи једном топом са
Котора,
Шенђерову погоди
лубарду,
1390
у грло јој зрном угодио-
сломи му је у триста коматах.
Тад
задоби плату у принципа,
на годину стотину цекинах.
Поп је пао љуто
од
старости,
1395
па је Драшко у Млетке ходио
да донесе од Млечића
плату.
Навртите
те пет шест овновах,
да ручамо, да дома идемо.
Дође
Драшко војвода па се са свијема грли и целива, па сједе међу
њима.